Ivo Andrić - Izabrana proza.pdf - PDF - cozee

Ivo Andrić

IZABRANA PROZA

(pripovijetke)

"Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge

patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz

vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu

osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo

dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka

stvarnost."

("Deca")

KAKO SAM ULAZIO U SVET KNJIGE I KNJIŽEVNOSTI

Ne sećam se i ne bih mogao pouzdano odrediti kad sam počeo da

pišem, jer se u meni moja prva želja za pisanjem i potreba za izrazom u toku

vremena pomešala sa stvarnim počecima moga pisanja. Čini mi se da je uz

prve knjige koje sam čitao, ili samo gledao, vezana i prva pomisao da nešto i

sam napišem ili bar u mašti uobličim. A knjiga, to je bila velika strast i

velika muka naših mladih godina. Ona je bila i ostala želja moga detinjsva.

Dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeñi za knjigom.

Ta žeñ je bila utoliko veća što se do knjiga teže dolazilo. A knjiga u našem

tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.

U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga, osim udžbenika ili

nekog ubogog kalendara. Škola je pružila malo ili ništa, a o kupovini nije

moglo biti govora. U tadašnjem Sarajevu postojale su tri ili četiri knjižare,

naravno, i kancelarijski i školski materijal. U stvari, bolje bi bilo to kazati

obrnutim redom, jer su knjige bile sporedan, a kancelarijski materijal glavni

artikal. Najveća i najbolja takva "knjižara i papirnica", svojina nekog

doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih

knjiga, na nemačkom jeziku, u jednom, na savremen način aranžiranom,

dobro osvetljenom izlogu. Knjige su bile ponajviše bečka ili minhenska

izdanja, uglavnom lakša, zabavna književnost, namenjena za lektiru

austrijskim činovnicima i oficirima, a uz to i ponešto nemačkih prevoda sa

ruskog ili iz skandinavskih književnosti, koje su tada bile u velikoj modi.

Uostalom, za mene su bile sve jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao.

Znao sam samo da su knjige, da me svojom sjajnom opremom, tajanstvenim

naslovima i nepoznatom sadržinom neodoljivo privlače, i da ih strasno

želim.

Pred tim izlogom proveo sam, u ranim ñačkim godinama, mnoge

časove.

To je bio moj prvi i za dugo jedini "prozor u svet", moja "veza" sa

velikom svetskom književnošću (tako sam mislio!) o kojoj ja ništa nisam

znao osim to da mora negde da postoji, a o kojoj mi niko, pa ni naš

nastavnik književnosti, koji nit je bio pravi nastavnik nit je imao mnogo veze

sa književnošću, nije ni tada ni docnije mogao ništa da kaže.

U kišnim popodnevima, kad dečaci mojih godina čeznu za nečim

novim, lepim i uzbudljivim, traže hranu duhu i mašti, hranu koja im je

potrebna isto kao hleb i voda, a koju im u našim tadašnjim prilikama ni kuća

ni škola ni društvo nisu mogli da pruže, ja sam često napuštao našu neveselu

sobu i strmim sokacima, po izlokanoj krupnoj kaldrmi, slazio dole u ravni i

lepši deo grada. Išao sam pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlo

gom, koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju

promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju. Po nekoliko puta sam

odlazio od tog izloga pa se opet vraćao, sve tako dok ne stane da se spušta

jesenje veče i dok u izlogu ne plane svetlost, i njen odsjaj ne padne po

mokrom asfaltu. Tada je valjalo napustiti sve to i vratiti se gore u mahalu

svom stvarnom životu. Ali osvetljeni izlog nije bilo lako zaboraviti. U

noćnim dečačkim snovima i polusnovima on je bleštao i kružio u fanta

stičnim preobražajima; to i nije bio više običan gradski izlog sa knjigama,

nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežña kome sam težio sa silnom

željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.

I svakog dana tako. Po stotinu puta sam čitao meni nepoznata imena

pisaca i naslove tih knjiga. Ne imajući nikog da me obavesti i uputi, ja sam

tim naslovima sam davao neki smisao i značenje, nalazio meñu njima svoje

simpatije i antipatije. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju

maštu da radi i da nagaña šta bi moglo iza njega da se krije i da, poslije

uzaludnog nagañanja, sama izmišlja sadržinu tih neprijatnih knjiga. – Tu su

negde nicale i tu odmah i propadale moje prve zamisli pripovedaka i

romana.

Tu su stala da sviću u meni i druga saznanja. Kao toliki drugi dečaci,

moji drugovi, vrlo rano sam po mnogo koječem osetio i naučio šta je to

sirotinja, šta znači: imati i nemati, i kakav je onaj neprelazni zid koji deli

mnoge ljude od onog što vole i žele, ali ni po čem tako jasno i oštro kao po

ovim knjigama u izlogu i mojoj prekoj potrebi i neostvarljivoj želji da ih

imam, listam, i čitam.

Mnogo je godina prošlo od tada. Mnogo sam knjiga video u svom veku,

dosta pročitao, nekoliko i napisao, ali knjige iz skromnog izloga provincijske

knjižare u Sarajevu – nisam nikad potpuno zaboravio. Sećanje na njih

zadržalo se u onim skrovitim predelima moćnih a neispunjenih detinjskih

želja koje, i kad čovek pregori i prividno zaboravi, ostaju i žive celog veka,

pritajene negde duboko u nama, i javljaju se čudno i neočekivano u noćnim

snovima ili u nesvesnim postupcima dnevnog života.

PANORAMA

U doba moga detinjstva, dakle vrlo davno, u naš grad je došla stalna

panorama. U jednoj od glavnih ulica, njen "direktor", mršav Austrijanac,

iznajmio je prazan dućan na uglednom mestu, i u njemu otvorio tu radnju.

Iznad vrata je bio solidan natpis, zlatnim slovima na crnom staklu,

"Panorama svijeta".

Velika prostorija je lepo ureñena i diskretno osvetljena. Ništa tu nije

ličilo na jevtine šatre u kojima su dosad boravile prolazne panorame. Sve je

odavalo trajnost i stalnost. Unaokolo je išao uzak crven ćilim, u uglovima su

bile veštačke palme, ali najveći deo prostora, celu sredinu, zauzimala je –

panorama. To je bila drvena grañevina u obliku višestrane prizme, od finog

drveta koje je bilo tako obojeno da ostavlja utisak mahagonija. Ta

poligonska zgradica ličila je na drveno turbe, a krov joj je dopirao do ispod

dućanskog plafona. Na njoj su uokrug, u pravilnim razmacima, bili otvori za

gledanje: po dva velika durbinska oka s naročitim staklima, uokvirena crnim

kaučukom. Pored svakog takvog otvora bila je mala stolica bez naslona,

presvučena crvenim plišem. Svega petnaest otvora – na svakoj strani poli

gona po jedan – i isto toliko sedišta.

U nevidljivoj unutrašnjosti te zgrade bile su kružno rasporeñene slike u

boji, pomoću naročito postavljenih ogledala i jakog električnog osvetljenja

one su pred gledaočevim očima postajale uveličane, jarko osvetljene i veoma

žive i plastične. Naročita, i opet nevidljiva, mašinerija pokretala je ceo taj

pojas slika uokrug. Svaka slika zadržavala se pred svakim gledaocem dva do

tri minuta, a onda se kretala dalje udesno, i na njeno mesto dolazila je nova

slika, sleva. Tako, dok svaki gledalac ne vidi sve slike.

Program se sastojao od petnaest slika jedne odreñene zemlje ili jednog

velikog grada, i menjao se svake nedelje. Jednom je to bio Rio de Žaneiro,

drugi put Lisabon, pa Cejlon, i sve tako redom, iz sedmice u sedmicu, sve

daleke zemlje i nepoznati gradovi. Cena ulaznice nije bila visoka, pa ipak je

za siromaha ñaka trećeg razreda realne gimnazije predstavljala znatan novac

do koga nije bilo uvek lako doći. Ali taj novac se morao naći. Panorama je

za mene postala neka vrsta neophodne droge. Dovijao sam se na sve moguće

načine kako da doñem do niklenog novca koji otvara vrata "Panorame

svijeta", a čim bih uspeo da ga dobijem, trčao sam pravo u glavnu ulicu u

predavao ga debeloj ženi za kasom na ulazu u panoramu. A kad bih jednom

seo na crveni tabure, za mene je počinjao pravi, veliki i obasjani život.

Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje. A

sve što sam čitao u romanima ili želeo i gradio u mašti, sve se moglo

povezati sa ovim slikama. Moje vidno polje, a sa njim i cela svest, bilo je

potpuno ispunjeno zemljama i gradovima koji su preda mnom klizili i u

kojima sam se gubio. Tišina je bila svečana i potpuna, samo je s vremena na

vreme fini dečački sluh mogao da uhvati slab šum, jedva čujnu škripu me

hanizma koji pokreće ceo aparat panorame. Ali to je meni dolazilo kao

daleka muzika sfera, koja nužno prati hod zemlje i njenih predela kroz

vasionu.

Po tri i po četiri puta prošli bi ispred mojih začaranih očiju osvetljeni

predeli neke daleke zemlje, a ja se nisam dizao; i sedeo bih tu ko zna dokle

da nije bilo onog Austrijanca koji bi mi najposle prišao i tiho me opomenuo

da je moje vreme davno isteklo i da treba da ustupim mesto drugom

gledaocu.

Nikad nisam toliko žalio što sam siromah i što nemam da još jednom

platim ulaznicu koja bi mogla da produži moju sreću. Ovako sam, grubo

probuñen iz svog zanosa, postiñen i zbunjen, ispadao iz panorame, kao

izbačen. Izlazio sam u sumrak u kom je sve bilo poznato i nemilo, tonuo u

stvarne ulice moga grada kao u ružan san, osećajući kako za mnom sve dalje

ostaje svet moje jedine svetle stvarnosti. Na mahove mi se činilo da sam

oslepeo, da osećam oko sebe šum ulice i ljudske glasove i pokrete, ali ne

vidim boje ni oblike.

Ostajalo mi je da, tako ubijen i obnevideo, uporno tražim novac za

iduću nedelju, a to znači nov program, novu zemlju koju će mi donesti slučaj

ili, tačnije rečeno, preduzeće koje snabdeva slikama te skromne panorame

po provincijskim gradovima AustroUgarske.

Tako sam svake nedelje živeo jedan sat očima i maštom u sreći i

savršenom blaženstvu. Negdje u dnu te svetle sreće bio je jedan taman ton:

strah da ona prolazi i da joj se bliži kraj. A laki šum podmazanog

mehanizma bio je zvučni izraz toga strahovanja, ali u isto vreme i dokaz da

svet, u svojoj lepoti i prolaznosti, još živi i traje. I ja sam gutao očima

predele i gradove sveta i njihove ljude, grañevine i životinje, sve u boji, sve

osvetljeno, ne pomišljajući ni jednog trenutka da bi to moglo i ne biti tako,

da su to mrtve slike, da je cela panorama špekulantsko preduzeće, stvoreno

da najprimitivnijim sredstvima izmami paru od ovakvih naivnih i radoznalih

gledalaca koji se dosañuju po palankama. Nikad se takva pomisao nije

mogla roditi u mojoj glavi. Sve što sam video u panorami, ja sam primao

onako kako je bilo u namerama i predviñanjima onih koji su organizovali i

vodili preduzeće "Svjetskih panorama" i koji su sa njima radili i zarañivali. I

sve je to išlo još daleko iznad fabrikantskih i trgovačkih namera i računa.

Zlata je za mene vredela ova igra sreće i zanosa, a ne sitnog niklenog novca.

Jer, u stvari, sve što je potrebno za tu igru davao sam ja od sebe i vadio iz

sebe. Za mnoge dečake tih godina svaka stvar, i manja nego što je ova uboga

panorama, može biti povod za takvu igru, svako pa i najskromnije sredstvo

njima je dobrodošlo da bi mogli da rasprostru ispred sebe ono što ih

usrećava ili tišti, i čega su puni do grla, jer raste zajedno s njima dok traju

godine rasta.

Kako je izgledao jedan takav nedeljni program u mojim očima i u

snovima koji su dolazili posle gledanja? Evo, na primer, za ovu nedelju

crven oglas javlja: "Rio de Žaneiro, sa svim svojim prirodnim lepotama,

vidicima i grañevinama".

Već samo ime toga grada! Ono je kao čudesna raketa koja sukne uvis u

letnjoj noći i rasprskava se na tamnomodrom nebu u dvanaest raznobojnih

vatrenih kapi koje padaju lebdeći kroz tamu, dvanaest slova reči. Rio de

Žaneiro.

To je pre nego što je čovek nogom stupio u panoramu. A stvarno

gledanje daje više nego što je očekivanje obećavalo.

Park u Rio de Žaneiru. Čudesna flora. Široke čiste aleje pod blagom,

jednomernom svetlošću nevidljivog sunca. Šetači. U prvom planu muž i

žena i njihova devojčica od šestsedam godina, koja tera veliki drveni obruč.

Gospodin je sa štapom u ruci, lepo odeven, gospoña sa suncobranom,

širokim šeširom i dugačkom suknjom kojoj se šlep gordo vuče po zemlji;

devojčica je visoka na nogama, u matroskoj haljinici sa kratkom suknjom,

sva mila i nasmejana, kao zasebna mala sreća u opštoj velikoj sreći takvog

postojanja. Ljudi koji imaju sve što im treba. Da, uvek sam mislio o tom, o

takvom životu i takvim ljudima, i misleći o sebi i svojima uvek sam žalio što

nismo takvi, i razmišljao kako bismo to mogli postati. I sad, evo, stoje takvi

ljudi preda mnom – otac, majka i ćerka – kao da će sad prohodati i progovo

riti. Po izrazu lica i pokretima, uhvaćenim na slici, meni nije teško zamisliti

da oni i hodaju i govore, iako su nemi i nepomični. I ja zamišljam! A tako je

bolje, jer da stvarno imaju sposobnost hoda i dar govora, oni bi brzo

izgovorili ono što imaju da kažu i prešli ovu sunčanu aleju, i celoj čaroliji

bio bi kraj. Ko zna kakav kraj! A ovako, oni hodaju kad ja hoću i govore ono

što ja želim, i kad zaželim. I sve to bez kraja, bez gorke pomisli na kraj!

Sreća kao postojanje, zadovoljstvo koje traje nepomućeno.

Ja sam ne bih umeo, čini mi se, reći šta je bolje i lepše biti: otac, majka

i devojčica, na slici, ili ja koji ih, u tišini panorame, posmatram sve troje

kako šetaju alejom srećnog grada.

A onda se, uz tihu škripu mehanizma, cela slika, sa gustim zelenim

krošnjama drveća, bledoplavim nebom i šetačima u aleji, odjednom pokrene,

počne da klizi udesno, da nestaje. Ali na njeno mesto dolazi druga. Bogat je

svet, širok i raznolik, nema u njemu mesta praznini, samo jedna slika

Ivo Andrić - Izabrana proza.pdf

Plik z chomika:

Inne pliki z tego folderu:

Inne foldery tego chomika: