63 Narodne Bajke Lužičkih Srba.pdf

Народне бајке Лужичких Срба

Приредио: Никола Јеремић

Глупи Петар

Златна јабука

Три прстена

Правда увек правда остаје

Звонка липа

Три жеље

Момак с чаробним коњем

Космодеј

Вода живота

Лепа сестрица

Глупи Ханс – мудри краљ

Пепељуга

Пан Хибшик

Вредна и лења кћи

Плави појас

Златно добро

Три друга и сабласни човек

Силни момак

Мрави, патке и пчеле

Дванаесторо браће

Неустрашиви Јан

Поново нађена невеста

Јанк и Ханка

Непослушни син

Ћуп злата

Старо седло

Татеј и Матеј

Сељак и берберин

Глупи Петар

У мужаковској црногорици живео је некада богати сељак који је имао три

сина: Јана, Јурија и Петра. Јан бејаше вешт, Јуриј предузимљив, а Петар

помало глуп. бог тога је Јан водио бригу о домаћим пословима, Јуриј

превозио угљен и жито у град, а Петар је из дана у дан палио луч. Једном

се врати Јуриј из града и исприповеда браћи да се Ханка, млада

господарица Стакленог града, удаје и да њен отац, ради тога, позива младе

људе из целе земље на велико такмичење. Ко први дојаше у Стаклени град,

добиће лепу Ханку за жену. А Стаклени град је био на високој и стрмој

планини.

Јан и Јуриј одмах одлуче да учествују на такмичењу. Купе себи кићену

одећу, а за коње набаве најлепшу опрему. Много бриге су потом

поклањали својим риђанима: чешљали су их, тимарили и давали им

најбољу зоб.

Свакога дана је Петар, док су обедовали, слушао прекомерна хвалисања

оба брата. Они су се понашали тако као да су већ победили. И Петар је

желео да иде на то такмичење, али своју жељу није смео ни поменути, јер

се бојао да га браћа због тога не исмеју. А ни коња није имао.

На три дана пред такмичење, Петар је морао отићи на ливаду да напласти

сено. Када се заморио, легао је на пласт. Изненада, нешто поче да чупа и

једе његово сено. Петар се прену и угледа прекрасног ждрепца. Намах га

дограби за узду. Коњ поскочи да би се отргао, али Петар га је чврсто држао

и говорио:

– Не пуштам те! Моја браћа ће за три дана одјездити у Стаклени град, а ја

не могу с њима јер немам коња. Сад ћу на теби јахати.

Коњ му одговори:

– Ако ли ме данас пустиш, обећавам да ћу ти се за три дана поново

вратити, још боље опремљен и са кићеном одећом за тебе.

Петар је само часак размишљао, па пусти коња.

Трећега дана спремише се браћа за такмичење. Обукоше блистава одела

која је и Петар много волео, а није имао. Када паде вече, одјездише према

планини на којој се уздизао Стаклени град.

Петар је, сав зајапурен, трчао по повртњаку тражећи свога коња, али њега

нигде није било. Гневан и очајан, леже под врбов грм. Тек што га савлада

сан, кад зачу рзање и угледа оседланог кона, а на њему китњасту, сребром

и златом опточену одећу. Он ухвати ждрепца и поче да навлачи одело.

Али, како је оно било ново и круто, а он неспретан, десет пута га је

навлачио и свлачио и у томе проведе целу ноћ.

У рану зору био је готов. Скочи на свог зеленка и потера га ка Стакленом

граду. На себи је имао необично одело, а под собом коња страшно

плаховитог: скакао је преко гора и долова. Напослетку је и полетео и убрзо

престигао све такмичаре.

На врху планине нађе се Петар први пред градским вратима, која се уз

силан тресак отворише. Тамо га је, на улазу у дворац, већ очекивала лепа и

млада кћи господара Стакленог града са својим оцем и целом четом

дворана. Она му се осмехну, а њен отац га позва к себи и пријатељски

упита:

– Одакле си, јуначе?

– Ја сам из Лучаног града – одговори Петар смело.

Али господар за тај град није никада чуо. Зато одлучи да се најпре

обавести, па онда да Петру да своју лепу кћер за жену. Млада господарица

стави победнику блистав златан прстен на прст, а њен отац га богато

награди и поручи му да за три недеље поново дође.

Петар пође кући. Коњ га врати у повртњак и тамо му обећа да ће за три

недеље поново догалопирати.

Када су се браћа другога дана у зору вратила кући, Петар је већ стајао крај

пећи и палио луч. Дарове је сакрио испод боровине, а прст на коме је био

прстен завио, као да се тобоже осекао.

За време обеда Јан и Јуриј су навелико и нашироко приповедали о

протеклом такмичењу.

– Ја сам на свом риђану тако силовито јурио да је камење на све стране

летело – рече Јуриј.

А Јан додаде:

– И мој риђан је био међу првима, али није могао све шанчеве да прескочи.

Штета, много је обећавао.

Јуриј запита:

– Петре, ниси ли, можда, посматрао такмичење?

Петар одговори:

– Нешто сам мало видео. Онај момак је имао прелепог коња и сјајну одећу.

Описао је победника, али се ниједном речју није одао, већ се само

испотиха смејао браћи зато што га нису познала.

После неког времена, уђе у двориште њихове куће необична путница. Била

је то дворска дама, која запита: "Драги домаћини, ја тражим Лучани град.

Покажите ми, ако знате, пут до њега!"

Ни отац, ни Јуриј, ни Јан о томе граду ништа нису знали. Напослетку

дозваше Петра. Иако је Петар био у своме замашћеном радном оделу,

дворска дама га је одмах познала.

– Шта се догодило кад имаш завијен прст? – упита га она.

– Ох, ништа... мало сам се секиром рецнуо и прст обложио комадићем коре

– промрси Петар.

Дворска дама заћута и одмах одјезди даље.

Протекоше три седмице и пред заказан дан, навече, оде Петар у повртњак,

тамо леже под грм и усни. Усред ноћи се прену. Угледа мајушног човека а

иза њега господску стаклену кочију са четири коња. Мали човек, који је на

рукама носио злаћано одело, приђе му и рече:

– Обуци ову одећи и седни у кочију! Пођи у Стаклени град, али пре него

што тамо стигнеш, покупи све просјаке које на путу сретнеш.

Убрзо наиђе Петар на некаквог гегавог пешака, који је на друму од

богатијих пролазника милостињу сакупљао.

– Ко си ти? – упита га Петар.

– Ја сам велика испичутура – одговори му просјак.

– Седи у кочију, требаће ми испичутура!

Нешто касније срете човека с огромним устима и трбухом великим као

буре. Петар га запита:

– Ко си ти?

– Ја сам велики ждерач, изелица.

– Седни у кочију, изелица ће ми требати.

Потом наиђе на једног громогласног викача. И све их Петар прими у

кочију. Пре заласка сунца, стиже он са својим људима на врх планине.

Тамо угледа дугачак ред дивних посребрених кочија које су, све до једне,

према Стакленом граду јездиле. Толико је било кочија да су закрчиле пут.

Пошто је Петар био на зачељу, он израчуна да се ни за цео дан неће

приближити граду, па зато пређе на шумски путељак. Али и шумски

путељак био је закрчен обореним деблима. Тада повика снажни тегљач:

– Хоћеш ли, господару, да пут рашчистим!

И одмах скочи са кочије и одбаци дрвље у страну. Џиновска дебла летела

су увис. Захваљујући томе, стиже Петар пред вече пред врата Стакленог

града, која му се одмах отворише.

Plik z chomika:

Inne pliki z tego folderu:

Inne foldery tego chomika: